Како је, у данима за нама, након објављивања резултата Пописа становништва, у јавној сфери реактуелизовано питање језичког идентитета грађана Црне Горе (који су се, по трећи пут у посљедњих двадесет година, доминантно, изјаснили да говоре српским језиком) појавиле су се и тенденције одређених политичких, понегдје и научних, центара да се овај проблем дезавуише и означи као друштвени и неграђански анахронизам којим се, сходно томе, не би требало бавити.

Погрешну, неистиниту и намјерно извитоперену тезу да се у земљама Европске уније на редовним пописима становништва не поставља питање о језику – иако транспарентни и доступни подаци с пописа становништва одржавних, рецимо, у Чешкој (2021. године), Пољској (2021.), Хрватској (2021.) или Мађарској (2022.) оповргавају овај став – доживљавамо као неспретну мимикрију и покушај да се сакрије недемократско, нажалост често и шовинистичко, наличје ових центара. Не само да је језичко питање саставни и незаобилазни сегмент спровођења државних политика у бројним земљама Европе и Запада, већ многе од њих заправо представљају узорни модел третирања оваквих сложених и деликатних идентитетских категорија. За то је примјер, рецимо, Уједињено Краљевство (чији је посљедњи попис, који је такође обухватао и питања о језику, одржан 2021. године) гдје у Велсу, поред службеног енглеског језика којим се служи највећи проценат грађана, статус службеног има и велшки језик са тек 17% говорника. Слично је и у Швајцарској гдје – поред доминантног њемачког (са 63% говорника), службени статус, по Уставу ове земље, имају и француски (22%) и италијански језик (са 8.2% говорника). У том смислу, Црна Гора остаје европски примјер недемократског стања својеврсног језичког апартхејда којим се дискриминише највећи проценат становника једне државе (њих 270.000; тј. 43%).

Наравно, упркос похвалној чињеници да и политички представници парламентарне већине увиђају значај овог важног питања и изјашњавају се афирмативно гледе континуиране воље већине црногорских становника, и даље обесхрабрује и жалости учесталост адреса које би да наставе с политиком неравноправности и обесправљивања својих суграђана, комшија, пријатеља, чланова породице и често својих сународника. У том смислу, изражавамо наду да ће Црна Гора, и у контексту своје језичке политике, умјети да покаже зрелост, раскине с несрећним праксама језичке сегрегације и уважи већину.

Данас су, од стране једне „прогресивне” и „грађанске” невладине организације, објављени резултати истраживања који српски народ у Црној Гори означавају „привилегованим” у односу на остале етничке заједнице.

Својеврсна травестија, којом се повлашћенима проглашавају они који су деценијама дискриминисани по различитим основама, увод је у доста дубље и импликативније проблеме који се тичу свих грађана Црне Горе и њихових, Уставом загарантованих, права. Не само да је беспредметно и беспотребно, у друштву које номинално тежи грађанском карактеру, грађанима постављати питање о наводној „привилегованости” било које етничке заједнице, већ се оваквим неумјесним захватима, угрожава, можда и стигматизује, означени народ. Фарсична природа читавог истраживања још је проблематичнија уколико знамо да је Црна Гора земља у којој је, до скоро, по официјелним подацима, рецимо, у државној администрацији, било запослено само 4.8% Срба (којих по посљедњем Попису има 33%), у којој је, од стране државног врха, парламентарне већине и од стране институција система, прогоњена Српска Православна Црква, и у којој језик којим говори највећи проценат њених становника (43%) ни данас нема заслужени статус службеног језика. Погрешно је и, у том смислу, с аспекта европских, грађанских и демократских принципа, рискантно – под варљивом кринком покушаја доприноса друштвеној кохезији и помирењу – било коју националну заједницу маркирати као привилеговану и повлашћену у односу на остале.

Истовремено, занимљиви су и, вишеструко рјечити, и моменат и презентација гротескног истраживања (спроведеног два дана након објављивања званичних резултата Пописа становништва) што – као и све учесталији насртаји медијско-политичке конјуктуре на српски народ у Црној Гори – може само указивати на жељу да се дезавуише амбијент који је, очигледно, многе затекао и изненадио. У том смислу, још једном указујемо на чињеницу да је на снази дискриминаторни језички преседан неупоредив са уставним, грађанским и лингвистичким праксама било које европске земље, и да ова заоставштина криминогеног и аутократског режима погађа управо грађане који се називају „привилегованима”.

Од 1945. године до наших дана, а нарочито у посљедњих неколико деценија, тешко је пронаћи неко питање или проблем који је у одређеном моменту у Црној Гори био актуелизован, а да није био праћен снажним тенденцијама да се његово разрјешење у што већој мјери ослони на неистинитост, насиље, апсурд и отклон од традиције и континуитета.

Међутим, чини се да ни у једном случају глас науке и глас разума није толико занемарен као када је у питању статус српског језика. Све то нас ставља у позицију да већ деценијама морамо да објашњавамо толико очигледну, историјски и научно утемељену, истину о српском језику у Црној Гори. Ипак, пошто је усуд времена у којем живимо такав, није згорег што више подсјећати на просте научне факте. Српски језик једини је лингвистички утемељен језик у Црној Гори. Његов научни идентитет почива на јасним лингвистичким критеријумима: – структурном, генетском и комуникативном. Укратко, структурни критеријум подразумијева да српски језик има своју граматичку структуру (нпр. своје облике падежа и глаголских времена), његова генеза (поријекло) осликана је у новоштокавском источнохерцеговачком дијалекту који је Вук Стефановић Караџић стандардизовао и кодификовао, а комуникативним критеријумом обухвата се разлика у разумљивости у односу на друге језике и њихове говорнике. Једино српски језик у Црној Гори испуњава назначене парамтере и није изведен из било којих политичких критеријума идентификације.
Његов историјски континуитет у Црној Гори посвејдочен је величанственим културним благом попут Мирослављевог јеванђеља или прве јужнословенске штампане ћириличне књиге Октоиха првогласника, настављен првим српским букваром инока Саве, све до времена Петровића у којем се штампао Српски буквар, а у школама учили предмети Српски језик и Српска историја.

Упркос свему неведеном, као и чињеници да већ деценијама српским језиком говори највећи број грађана Црне Горе, он нема задовољавајући статус. Наша је обавеза да то промијенимо.

У овом тужном дану за цијели српски народ наше мисли и молитве су уз породице и пријатеље настрадалих, али и уз све Новосађане који пролазе кроз ове тешке и несрећне тренутке.

Преминулима желимо покој, а повријеђенима брз опоравак и оздрављење.

Народу који је изгубио трећину становништва бацајући се безрезервно у ватру и глобални удес да би сачувао своју слободу, независност и националну част. Народу који је, при томе, ослобађао своје комшије да би му они ово касније узели само за увреду и за гријех. Народу чије је мученичко, где цвета бели крин, прегнуће преокренуло судбину ХХ вијека да би, измаком тог истог вијека, доживио на својој кожи бешчашће некадашњих савезникa. Народу који, као мало који, поносно може да каже да никад није био на погрешној страни и да му је образ остао чист иако су га годинама, удружено, клеветали и проказивали. Народу кога, упркос свему, нису успјели да сломе, који данас не мора да измишља властиту прошлост, који чврсто стоји на својим темељима, народу који је побиједио у Великом рату, народу који ће их преживјети и надживјети – нашем, српском, народу, гдје год се налазио – честитамо његов дан. И макар оловне кише опет парале небо, бајонети, мразеви, шпањолке, опет носили младост, макар и моћније офанзиве устале против нас, не смијемо, имамо скоро милион и три стотине хиљада разлога за то, не смијемо никад, заиста никад, да заборавимо ко смо. То нам је легат, завјештање, и аманет. Срећан Дан побједе! 🇷🇸

Наш Василије Марковић, докторанд права и сарадник Института за упоредно право у Београду, који се у свом научном раду бавио правом држављанства, и члан иницијативе „Ми знамо ко смо“, коментарисао је разлоге за и против најављених измјена Закона о држављанству:

»На једној, другачијег мишљења ослобођеној, стручној расправи поводом најављених измјена закона о црногорском држављанству могло се чути и да '(...) су нацисти изгласали расне законе јер су били добро организовани, као и да је мањина у Јужној Африци изгласала законе апартхејда (...) а измјене закона о држављанству су управо на тој антиљудској линији'. Иронично или не, али у Црној Гори је стање сасвим обрнуто од оног каквим је представљено овом реченицом. Црногорско законодавство о држављанству је шизофрено, а противљење његовим измјенама је, у великој мјери, шовинистичко. Редови који слиједе показаће да овакав закључак, нажалост, није претврд.

Наиме, либерална демократија, и с њом повезан концепт грађанске државе каква је, номинално, Црна Гора, темељи се на начелу да они који су на једној територији подвргнути једној власти имају право (понегдје и дужност) да учествују, путем изласка на изборе, у организацији правила владања, без обзира на етницитет, вјерско или политичко опредјељење. Но, то није могуће без оствареног права на држављанство, које је својеврсна улазница за остваривање других права, па тако и права на обликовање политичког система путем гласања. А то право, управо с недемократским оправдањима очувања 'чистоће' система онако како је он постулиран од 2006. па надаље, систематски се негира десетинама хиљада наших суграђана, законским рјешењем које је према Индексу политике држављанства (CPI Index), међу најрестриктивнијим у Европи. Оној истој Европи у којој двојно држављанство у претходне двије деценије доживљава, усљед бројних фактора, свој преображај – од презира, ка његовој промоцији. Индикативна је, у том смислу, и чињеница да је Црна Гора ставила резерву на примјену чл. 16 Европске конвенције о држављанству Савјета Европе, који се управо односи на изузетке од обавезног одрицања од претходног држављанства у поступцима стицања новог. Са друге стране, својим односом према дијаспори Црна Гора није вјерна ни принципима тзв. етничког држављанства – кроз прописивање строгих услова у виду нужног двогодишњег боравка исељеника прије аплицирања за црногорско држављанство. Заиста, може се поставити питање, како ће неки исељеник који баштини Црну Гору као суверену и независну и грађанску (што је дио дефиниције исељеника) и жели кроз добијање држављанства обнову и јачање те своје везе успјети у својој намјери, ако не борави двије године у Црној Гори, а то не може да учини јер нема објективних услова за то? По овом услову, Црна Гора одудара и од бројних других, невеликих емигрантских држава попут Ирске, Литваније или Словачке. Може се о појединачним законским рјешењима још нашироко писати, али суштина остаје иста, наводна одбрана 'грађанске и демократске' Црне Горе недемократским, антиевропским и алибералним рјешењима, која ће, надамо се, завршити као њихови, по посљедицама наказнији, духовни парњаци из прве реченице овог текста.«

„На основу истакнутог начела: самоодређења народа, које је прихватио и прокламовао као услов будућег свјетског мира апостол човјечанства, предсједник Сједињених Сјеверо-Америчких Држава г. Вилсон, а усвојиле га наше велике савезнице и пријатељице Енглеска, Француска и Италија; Велика Народна Скупштина Српскога Народа у Црној Гори, изабрана слободном вољом народном и окупљена у Подгорици 11. новембра текуће године, да се у питању своје земље опредијели, изјављује:

1. Српски Народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка питања, заједничко све што један народ чини народом.”

26. новембар, 1918. године, Подгорица

У данима појачаних активности привремених приштинских институција, које за циљ имају интензивирање амбијента нестабилности али и додатног застрашивања српског народа, важно је послати поруку о јединству.

Судбина Срба на Косову и Метохији – који су под окриљем и декларативним мониторингом међународне заједнице препуштени непрекинутом обесправљивању и страдалништву – заједнички је и највећи испит српског народа (гдјегод се он налазио) у 21. вијеку. У том смислу, позивамо све наше пратиоце, пријатељске организације и истакнуте појединце да се, заједничким дјеловањем и прегнућем, у домену својих способности и капацитета, ставимо на располагање Србима на Косову и Метохији. Истовремено, док Куртијев режим спроводи своју демократску страховладу хапшењем, пријетњама и голом силом, подсјећамо да су на Космету утамничена и три недужна црногорска држављанина. Њиховим породицама желимо да истрају у овим тешким тренуцима и, уколико им је то потребно, доступни смо за сваку врсту помоћи у оквиру наших могућности.

Наш Стефан Синановић, професор српске и докторанд опште књижевности, коментарисао је политичко-језичка кретања у Црној Гори:
»Од тренутка објављивања резултата Пописа становништва који су показали да српским језиком говори убједљиво највећи проценат грађана, различити политички и, макар декларативно, научни центри, покушавају амбијентом медијске димне завјесе да замаскирају огољену истину о непрекинутој дискриминацији 270.000 црногорских држављана.
У том смислу је, ових дана, од стране политичких представника и интелектуалаца блиских бившем режиму на снази покушај конструисања наратива чија комична и извитоперена логика, сажето, отприлике каже: 'државни језик у Црној Гори је црногорски и изједначавање осталих језика с његовим статусом је угрожавање грађанског карактера овог друтшва'. Мада је на ову врсту несувислости тешко смисаоно одговорити и, уопште, у амбијенту апсурда бранити истину, подсјећамо на два незанемарљива аспекта:

1/3

1. Термин 'државни језик' је политички појам који заобилази науку о језику. Језици не добијају имена по државама (не постоји нешто што се зове колумбијски, бразилски, етиопски, јужноафрички, венецуелански, новозеландски, канадски, аргентински или швајцарски језик мада постоје земље с тим именима). Језик Срба је српски, а не србијански, као што је језик Руса руски, а не русијски, и ти су језици у употреби и ван ових земаља (руски је језик, рецимо, службени у Бјелорусији, Казахстану, Молдавији и тако даље; француски је службени језик у чак двадесет осам држава не укључујући Француску, енглески у око седамдесет!).
2. Црна Гора је уживала статус међународно признате и независне државе и прије 2006. године. У тој, дакле, међународно признатој земљи, Књажевини и касније Краљевини Црној Гори, постојале су образовне установе, институције, постојао је, од 1905. године, и Устав (штампан ћирилицом у Државној штампарији на Цетињу, у којој је, 1911. штампан и 'Закон о народнијем школама у Краљевини Црној Гори' – на чијој првој страни стоји да га је одобрио 'По милости Божијој Краљ и Господар Црне Горе Никола I Петровић Његош' – а који каже да се у основним и средњим школама у Црној Гори обавезно уче '1. Наука хришћанска, 2. Српска историја, 3. Српски језик'). Штампано је и на десетине других службених аката, приручника и уџбеника (као што је 'Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике III разреда' из 1899. у коме пише да становници Црне Горе говоре српским језиком) који свједоче да је 'државни' језик у овој земљи био српски.

2/3

Другим ријечима: једини језик с неоспоривим историјским и лингвистичким утемељењем у Црној Гори јесте онај који и данас има највише говорника, а то је српски. Угрожавање грађанског карактера друштва, како рече једна функционерка из ДПСа која је, игром случаја, студирала и дипломирала управо српски језик, био би наставак дискриминсања највећег процента становника земље за коју се, макар тако каже, бори.«

3/3

Чланови омладинске иницијативе „Ми знамо ко смо”, уочи данашњег радосног празника, прикупили су скромну новчану донацију у износу од 1000€ за помоћ парохији Св. Симеона Мироточивог у Утрехту. На овај начин, слиједићи и божићну поруку патријарха српског г. Порфирија, исказујемо јединство и са нашим сународницима у иностранству.

У том духу, дакле, Србима свим и свуда, желимо мир, добро здравље и национални просперитет. Мир Божији, Христос се роди!

Одавање почасти јунацима Мојковачке битке.

Јануар, 2025.

У нашем првом интервјуу у 2025. години говорили смо, за портал Ин4с, о положају српског народа у Црној Гори, о црквеном, језичком, културном и бројним другим питањима.

https://www.in4s.net/in4s-intervju-mi-znamo-ko-smo-kultura-srpskog-naroda-najdominantnija-u-crnoj-gori/