Сарадња комуниста и усташа: Заједнички циљ рушења Краљевине Југославије

Комунисти су са усташама најмање две деценије пре почетка Другог светског рата имали веома блиску сарадњу. Она се заснивала на заједничком циљу а то је био рушење Краљевине Југославије. И усташе и комунисти су сматрали да је великосрпска буржоазија поробила друге народе и ускратила им државну самосталност.

На пример, након неуспешног Велебитског устанка 1932. године, Комунистичка партија Југославије је подржала ту оружану акцију усташа. У партијском листу „Пролетер” истакнуто је да Комунистичка партија Југославије „поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”.

Након 3 године, дакле 1935. потписан је споразум између усташа и комуниста „О уништењу српства“, односно споразум о заједничком раду на уништењу Краљевине Југославије, Православља и Српства.

У новембру 1932. године, у тексту објављеном у званичном гласилу Комунистичке партије Југославије, секретар ЦК КПЈ Милан Горкић је критиковао комунистичке вође из Далмације јер се нису придружиле усташама током Велебитског устанка.

Током устанка који је пропао јер су се устаници разишли кућама, жандари су код села Јадовна убили припадника усташког покрета Степана Девчића. У знак освете усташе су по доласку на власт управо на том месту формирали концентрациони логор Јадовно.

За 132 дана постојања, од 11. априла до 21. августа 1941. године тамо су на најсуровије начине ликвидиране 40.123 особе. Јадовно представља само увод у оно шта ће се десити у Јасеновцу, најозлоглашенијем усташком логору у коме су на најсвирепије начине убијани Срби.

Да се вратимо на сарадњу комуниста и усташа. Већина учесника Велебитског устанка побегла је у Задар, који је био у саставу Италије. Ипак, неки од устаника су ухапшени и осуђени на вишегодишњу робију. То је био случај са једним од помоћника Андрије Артуковића, Јурајем–Јуцом Рукавином.

Он је осуђен на смртну казну, која је преиначена у казну доживотне робије. Током тамновања у Лепоглави Рукавина се упознао са истакнутим комунистом, Милованом Ђиласом. То познанство је касније омогућило одређене контакте током рата, а Рукавини је жалбу за помиловање саставио професор Сима Марковић, један од првих секретара КПЈ.

☦️【Созерцање】- Запратите

ТРИ СОКОЛА ЈЕДНО ГНЕЗДО 🇷🇸🦅

Један од највећих јунака српског народа прве половине 20. века, Војислав Воја Танкосић, рођен је 29. септембра 1880. године.

Од зиме 1903/1904. године учествовао је у борбама за ослобођење Старе Србије од Турака и арнаутског зла. Показао се не само храброшћу, већ и чашћу, чувајући образ својих војника и строго кажњавајући сваког који се оглушио о његове наредбе. У Вардарској Македонији уништавао је и бугарске комите, који су тобож хтели да ослободе ,,своју историјску земљу". У сваком крају где се Танкосић са својим одредима налазио успостављао је мир и штитио српску нејач.

Током Анексионе кризе 1908-1909. године основао је са многим другим младим српским официрима организацију Уједињење или смрт, са циљем ослобођења и уједињења васцелог Српства под један кров. Тако ће, управо његов одред, извршити напад на караулу Мердаре три дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Четници војводе Танкосића први су ушли у Приштину, тиме је отворена капија ка Косову!

Једнаким жаром и храброшћу у борбама водио је Руднички четнички одред у Првом светском рату, све до своје смрти која је наступила услед рањавања од аустроугарског танета. Његови четници тукли су се у Источној Босни и тиме је накратко ослободио делове Босне. Такође борбе су водили код Лознице, Крупња и у једној од најкрвавијих битки српске војске, битки на Мачковом камену.

Слава теби, јуначе! Нека таквих јунака поново буде међу нама! Славне ти ране и смрт, војводо!

Поред тешке болести, упозорења и сумњи, о могућем атентату на Његово Величанство, краљ Александар I Карађорђевић ипак је кренуо за Марсељ у посету Француској. Одбио је и панцир, препуштајући свој живот Богу, шта год се десило даље. Његова дубока вера у Бога огледа се и у томе што се пред сам полазак причестио у Боки Которској, као да је предосећао скори крај овоземаљског живота.

Дочекан је од стране огромног броја Француза, који су са радошћу поздрављали свог драгог савезника из Великог рата. Међутим, у једном тренутку скочио је на папучицу аута непријатељ Српства, Владо Черноземски и са три метка смртно ранио српског краља. Гнев народа и полиције, који је уследио због злочина, довешће до смрти атентатора услед рана и линчовања.

У сам атентант, према доступним подацима, умешани су били многи фактори поред ВМРО-а, усташа и непријатељских настројених држава. Обезбеђење, односно уговорени протокол, није испоштован од стране Француза. Немачка, Италија, Мађарска, Велика Британија и многе друге државе жељно су чекале смрт витешког краља да би српски народ поново ојадили, као што су и раније хтеле.

Наш витешки краљ Александар I Карађорђевић, издахнуо је у 16.20, по нашем времену, 9. октобра 1934. године, далеко од своје отаџбине. Трагедија овог датума и данас се осети у нашем народу, јер управо мученичка смрт краља, који је успевао да одржи мир у држави и ширем региону, довела је до несагледивих последица само 7 година касније.

​​​​​​14 октября - день образования Кубанского казачьего войска.

Свое старшинство Кубанское казачество ведет с 1696 года - по старшинству Хоперского полка. Но в истории ККВ есть еще одна не менее важная дата – 1860-й год. Именно тогда произошло объединение Черноморского и Кавказского линейного войск. Это и есть год рождения Кубанского казачьего войска.

Императору Александру Второму казаки обязаны многим: и реформами, затронувшими многие сферы, и преобразованиями, коснувшимися казачьих войск. Кубанские казаки выполняли свою основную функцию - охраняли пределы войска.

ККВ заняло свою исключительную нишу не только на Кубани, но и в России. По праву став лучшим среди других казачьих войск страны. За полутора вековой период страна пережила много событий. Вслед за эпохами сменялись политика и правители, народы стирались с лица земли по велению властолюбцев. Эта участь приходила и на долю Кубанского казачества. Его искореняли, как сорняк, выжигали каленым железом, гнали с родной земли, а в ответ получали лишь твердость духа и несокрушимую любовь к жизни и своему потомству.

Известно, что порой государственные перемены не возможны без силовых вмешательств. И здесь Кубанские казаки были на передовой. Казачий род - это потомственные чистокровные воины, защитники чести и справедливости, они всегда первыми вставали на защиту границ Родины.

Потому что оберегать родную землю – это священный долг казака!

Это казаки били турков, защищали крепость Баязет, не давали прорваться врагу через южные рубежи Отчизны, бесстрашно сражались на фронтах Первой мировой, Гражданской, Великой Отечественной войн, а в мирное время растили хлеб, щедро кормили не только себя, но и свое отечество, воспитывали детей.

⚔️Послѣдній Русскій

Октобар је препун трагедије за српски народ. Као и сваке године комунисти данас прослављају тобож ,,ослобођење" Новог Сада од окупатора 1944. године. Питање је да ли је окупација уопште икад и престала?

Комунисти су једнако зверски убијали миран и поштен српски народ након њиховог ,,ослобођења", као што је то радила и туђинска рука. Борба српског народа још увек није престала. Једном за свагда мора доћи до коначног обрачуна да комунистичким наслеђима и њиховим верзијама догађаја.

Борба коју је српски народ водио против окупатора, без обзира на покрет у којем се неко налазио, никад неће бити иста са причама данашњих наследника комуниста, који би најрадије продали ову земљу и читаву њену славну историју.

Осветници Косова, на јучерашњи и данашњи дан 1912. године кренули су у јуриш против турског злотвора. Коначно је дошао час ослобођења Старе Србије, колевке духовности и државности нашег народа. У борби прса у прса нису марили за своје животе, они су желели да освете погибију Светих српских мученика и кнеза Лазара на Косову. То су и учинили. Борба, која је у тренуцима изгледала неизвесно, ипак се због храбрости завршила у корист српске војске.

Прва српска армија победом над турском Вардарском армијом отвара врата Старе Србије и заузима царски град Скопље. Наша победа и освета на Куманову дала је снагу свим савезницима Балканског савеза да наставе борбу, уз то српска војска наноси према некима и одлучујући пораз Турској и тиме је запечатила судбину Османског царства на Балкану.

⚠️ Хитан апел Завода за трансфузију крви Војводине! ⚠️

У Заводу за трансфузију крви Војводине још не знају тачан број повређених у несрећи која се догодила на Железничкој станици у Новом Саду, али апелују на грађане да би у овом тренутку значило да се даваоци крви одазову!!!!

КО МОЖЕ ! ОДМАХ У ЗАВОД ЗА ТРАНСФУЗИЈУ КРВИ ВОЈВОДИНЕ !

Гинули су, див јунаци ослободилачких ратова, за један циљ, уједињено Српство под једном круном, круном Карађорђевића. Од 1912. све до 1918. године трајала је борба за коначно уједињење српског народа. Управо на данашњи дан завршена је и овенчана, венцем славе и мучеништва. Трећина мушког становништва Краљевине Србије, изгинуло је у Великом рату. Зар је било веће цене да се плати од те?

Наши преци, осветници Косова и они који су испунили Косовски завет, нека остану са нама у памћењу и молитвама. Српство ће поново бити у једној држави. Оставили су нам аманет и показали да је могуће испунити тај сан. Нека је слава српској војсци, која је у прах и пепео претворила 3 светска царства! Жал нам је само тај што многе од њих нисмо могли упознати, због њихове преране смрти у боју!

И данас се радујемо победи, коју су наши очеви однели на данашњи дан 1991. године у Вуковару. Град који је одувек био српски и понос за наш народ, тада је на свом препознатљивом водоторњу подигао српску тробојку и оживео истинским духом.

Међутим поред победе сетимо се жртава српске војске и нашег народа. Убијани су на најгоре начине од стране усташког злотвора, а данас нас они оптужују за сопствене злочине. Остаје нам завет да тај град поново одише слободом која је била у њему од 1991. до 1998. године када је поново окупиран од стране усташа.

Срећан вам дан ослобођења Вуковара браћо и сестре! Догодине да завијоримо српску заставу у слободном српском Вуковару! Никад више да туђа и издајничка нога не плаши Србе у граду на Вуци!

Основали смо Српски Соко у време прославе 2 победе, једне у Великом рату, а друге у Одбрамбено-отаџбинском рату. Нисмо изабрали случајно управо те датуме за оснивање. Вођени историјатом соколских друштава у српском народу и име које носимо везујемо за Српски Соко из Новог Сада у међуратном периоду.

Желимо и данас да држимо бакљу слободе и наде у васкрсење Српства из дубоког сна у који смо запали. Баш као што су то чинила српска соколска друштва у Аустро-Угарској и Краљевини Србији до уједињења 1918. године.

Идеја соколства је изнад политичких странака и њихових међусобних свађа и глупости. Наша је жеља уједињење српског народа под једним кровом и круном! Трудићемо се својим радом и жртвом да останемо верни овом идеалу, за који сваки Србин мора бити спреман да положи живот на олтару Отачаства.

ВЕЧНО УЈЕДИЊЕНИ 1848-1918 🇷🇸🦅