У МАЛОМ ВРТУ РАСТЕ ДИВЉИ ПЛОД

МОТО КЛУБ „ПАНТЕР“ ОБЕЛЕЖИО 20. РОЂЕНДАН

2005. године основан је мото клуб „Пантер“, а Ален Исламовић је са Бијелим дугметом певао на београдском хиподрому. Двадесет година касније, путеви су им се укрстили на каналу код Беле лозе, на месту где се мирис бензина меша са мирисом шуме, а звуци мотора и рокенрола са смехом и поздравима пријатеља који се не виђају често, али се препознају одмах.

🎸 Вече препуно емоција отворио је локални бенд „Крвава Мери“, а потом нас је музика повела кроз деценије – од The Doors-a и Janis Joplin, преко Index-a, Групе 220 и Азре, до Атомског склоништа и ЕКВ-а. Свирало се и певало за дане када се музика слушала срцем, а траке премотавале оловком.

🚦„Ко не слуша песму, слушаће олују“ одјекнуло је са канала, у тренутку када је на сцену ступио Ален Исламовић. Са гитаром и гласом који носи патину времена, испевао је и за Есму и Шејлу, али и за све нас који смо одрасли уз звук плоча и касета.
🎸 Није их само отпевао — проживео их је поново, као некада. Његов глас, сигуран и снажан, одзвањао је тако јасно да се чинило као да не слушамо свирку под отвореним небом, већ најчистију студијску верзију с неког старог винила.
🎤 Исти онај глас који је некада пунио стадионе Југославије, сада је на каналу код Беле лозе доказао да рокенрол не стари – само добија нови живот.

🏍 Посебна посвета припада онима који воле звук мотора са унутрашњим сагоревањем. То су људи који путују и кад стоје, који слушају свет другачије – кроз вибрацију гаса, кроз ветар у визиру, кроз кључ у контакт брави. Баш као што се некада стварао рок – искрено, сирово и без филтера – тако и они живе. Они не носе само кожне јакне, већ приче, падове, успоне и километре на својим леђима. За њих, друм је више од пута – то је путовање ка себи.

И баш због таквих, и због свих који су дошли да поделе овај важан јубилеј, атмосфера на каналу није била само концертна. Била је породична. Она бајкерска, топла и гласна. Она рокерска, помало бунтовна, али увек искрена. И пре свега – људска.

🌌 У свету који све брже заборавља лепе тренутке, овакве вечери остану дубоко урезане – као најдража песма у старом албуму. И ако је истина да „љубав је кад ти срце гори, а не знаш због чега“, онда је ово био један од тих тренутака. Где све гори, али је срце пуно.

Фотографије и текст: Данило Тркуља

🧥🎭 из записок histoire d'un frac

История одного фрака

Данный отрывок Момо Капора относится и, вероятно, впервые переведён в бродяжьем романе

О вине бессмертных

Он наглядно демонстрирует тленность даже искусства...

Подлинность чего подтверждает драга, как неоднократно художник и постановщик, и по костюмам театральным. Потому из ценного имущества у нас лишь старый югославский шкаф забитый её эскизами ещё с России и Италии.

Так, что не прав был Гиппократ, утверждая, что жизнь коротка, а искусство вечно. Вечно только вино 🍷 и душа, если она существует.

Несомненно, она есть у тех, кто помогает Бродяге, заказывая его книгу, тем самым вернуться в его край виноделия со столь не романтичным названием - Кляичево. Но, не всё золото, что блестит.

***

Итак, был один фрак. Ещё до Второй Мировой Войны сшил его один известный на весю тогда Королевскую Югославию крояч, что держал ателье в центре Белграда, напротив отеля "Москва". Среди прочих его клиентов был и тогдашний премьер министр Стоядинович, по чьему заказу и было изготовлено это одеяние "на выход", укарашая политическую персону на светских раутах и дипломатских визитах... Всё до тех пор, пока не вспыхнула Война. После, уж не известно, как, фрак нашёл себя на плечах виднейших сербских артистов, игравших на сцене Народного театра роли галантных любовников. Став превыше затёрт с годами для сцены, но всё ещё полон элеганции и колорита, он достался шефу театрального буфета. И как следы истории кулинарных предпочтений, стали на фраке появляться масляные, винные и кофейные пятна... Волею судьбы, одеяние сие вновь увидело всет софитов, но уже цирка "Орфеум", призванного вызывать у аудитории иные реакции, свисая на плечах клоунов. Наконец, исчерпав и эту забавляющую публику роль, фрак оказался на помойке. И был найден цыганами. Кто знает? Может это его мы видели на одном из героев фильма "Ко то тамо пева?". Так или иначе, и бродяги его в конце концов выкинули у дороги. А сербский селяк, очевидно Лала, где-то в Воеводине поднял его и напялил на пугало разгонять ворон. Над виноградниками, конечно.

Так-то, дорогие мои, ни Момо Капор не удосужился запомнить ни имя мастера костюма, с годами никто не вспомнит слова с афиш послевоенных. А вот вино! Вино будет питься пока земля крутится. Потому нет блогороднее дела, чем связаное с ним, будь то изготовлять, писать, читать или употреблять. 😊