Ми знамо ко смо

Како је, у данима за нама, након објављивања резултата Пописа становништва, у јавној сфери реактуелизовано питање језичког идентитета грађана Црне Горе (који су се, по трећи пут у посљедњих двадесет година, доминантно, изјаснили да говоре српским језиком) појавиле су се и тенденције одређених политичких, понегдје и научних, центара да се овај проблем дезавуише и означи као друштвени и неграђански анахронизам којим се, сходно томе, не би требало бавити.

Погрешну, неистиниту и намјерно извитоперену тезу да се у земљама Европске уније на редовним пописима становништва не поставља питање о језику – иако транспарентни и доступни подаци с пописа становништва одржавних, рецимо, у Чешкој (2021. године), Пољској (2021.), Хрватској (2021.) или Мађарској (2022.) оповргавају овај став – доживљавамо као неспретну мимикрију и покушај да се сакрије недемократско, нажалост често и шовинистичко, наличје ових центара. Не само да је језичко питање саставни и незаобилазни сегмент спровођења државних политика у бројним земљама Европе и Запада, већ многе од њих заправо представљају узорни модел третирања оваквих сложених и деликатних идентитетских категорија. За то је примјер, рецимо, Уједињено Краљевство (чији је посљедњи попис, који је такође обухватао и питања о језику, одржан 2021. године) гдје у Велсу, поред службеног енглеског језика којим се служи највећи проценат грађана, статус службеног има и велшки језик са тек 17% говорника. Слично је и у Швајцарској гдје – поред доминантног њемачког (са 63% говорника), службени статус, по Уставу ове земље, имају и француски (22%) и италијански језик (са 8.2% говорника). У том смислу, Црна Гора остаје европски примјер недемократског стања својеврсног језичког апартхејда којим се дискриминише највећи проценат становника једне државе (њих 270.000; тј. 43%).

Наравно, упркос похвалној чињеници да и политички представници парламентарне већине увиђају значај овог важног питања и изјашњавају се афирмативно гледе континуиране воље већине црногорских становника, и даље обесхрабрује и жалости учесталост адреса које би да наставе с политиком неравноправности и обесправљивања својих суграђана, комшија, пријатеља, чланова породице и често својих сународника. У том смислу, изражавамо наду да ће Црна Гора, и у контексту своје језичке политике, умјети да покаже зрелост, раскине с несрећним праксама језичке сегрегације и уважи већину.

www.tgoop.com/mzkscg/172

1.6K viewsOct 23, 2024 at 15:21

Како је, у данима за нама, након објављивања резултата Пописа становништва, у јавној сфери реактуелизовано питање језичког идентитета грађана Црне Горе (који су се, по трећи пут у посљедњих двадесет година, доминантно, изјаснили да говоре српским језиком) појавиле су се и тенденције одређених политичких, понегдје и научних, центара да се овај проблем дезавуише и означи као друштвени и неграђански анахронизам којим се, сходно томе, не би требало бавити.

Погрешну, неистиниту и намјерно извитоперену тезу да се у земљама Европске уније на редовним пописима становништва не поставља питање о језику – иако транспарентни и доступни подаци с пописа становништва одржавних, рецимо, у Чешкој (2021. године), Пољској (2021.), Хрватској (2021.) или Мађарској (2022.) оповргавају овај став – доживљавамо као неспретну мимикрију и покушај да се сакрије недемократско, нажалост често и шовинистичко, наличје ових центара. Не само да је језичко питање саставни и незаобилазни сегмент спровођења државних политика у бројним земљама Европе и Запада, већ многе од њих заправо представљају узорни модел третирања оваквих сложених и деликатних идентитетских категорија. За то је примјер, рецимо, Уједињено Краљевство (чији је посљедњи попис, који је такође обухватао и питања о језику, одржан 2021. године) гдје у Велсу, поред службеног енглеског језика којим се служи највећи проценат грађана, статус службеног има и велшки језик са тек 17% говорника. Слично је и у Швајцарској гдје – поред доминантног њемачког (са 63% говорника), службени статус, по Уставу ове земље, имају и француски (22%) и италијански језик (са 8.2% говорника). У том смислу, Црна Гора остаје европски примјер недемократског стања својеврсног језичког апартхејда којим се дискриминише највећи проценат становника једне државе (њих 270.000; тј. 43%).

Наравно, упркос похвалној чињеници да и политички представници парламентарне већине увиђају значај овог важног питања и изјашњавају се афирмативно гледе континуиране воље већине црногорских становника, и даље обесхрабрује и жалости учесталост адреса које би да наставе с политиком неравноправности и обесправљивања својих суграђана, комшија, пријатеља, чланова породице и често својих сународника. У том смислу, изражавамо наду да ће Црна Гора, и у контексту своје језичке политике, умјети да покаже зрелост, раскине с несрећним праксама језичке сегрегације и уважи већину.

BY Ми знамо ко смо