Правблог Sr

Митрополит запорошки Лука:
Корен свих невоља је црквени раскол

Интервју са митрополитом запорошким Луком грузијским медијима

Владико, дошла су тешка времена за Украјинску православну цркву. У данашњем православном свету управо она је та која је директно прогоњена снагом државне машине. Реците ми, молим вас, да ли је узрок томе почетак рата или постоје дубљи разлози?

– Корен свих невоља је црквени раскол. Већ неколико деценија болујемо од тога. У почетку су наше цркве заузеле снаге „Кијевске патријаршије“, на чијем је челу био Филарет Денисенко, који је имао добре везе са највишим руководством земље. Сада то раде присталице такозване „Православне цркве Украјине“, створене 2018. уз директно учешће бившег председника Петра Порошенка и Цариградске патријаршије.

Рат је само интензивирао одговарајуће процесе. На крају крајева, у ствари, притисак великих размера на нашу Цркву траје већ 10 година. И чак бих рекао да је главни фактор који је на крају довео до директног прогона УПЦ било незаконито мешање Фанара у украјинска црквена питања.

Без легализације украјинских расколника, противници канонске Цркве би заиста мало могли да ураде. И сада се на свим нивоима ПЦУ промовише као једина структура која треба да брине о украјинским православцима. Једноставно хоће да нас масовно отерају тамо. Истовремено, не остављајући прилику чак ни да останемо у сенци. На пример, у Лавову локални становници и радикали, уз подршку медија и градског већа Лавова, надгледају места на којима би верници Украјинске православне цркве могли да се окупе на молитви, због недостатка црквених просторија. Штавише, активисти спречавају локалне заједнице УПЦ протеране из цркава да закупе просторије и адаптирају их за привремене цркве.

А ово је само мали део кршења права верника наше Цркве. Прекршаји за које одговорност није толико на „ПЦУ“ колико на Цариградској патријаршији.

Реците ми, молим вас, колико је УПЦ јединствена у овој ситуацији? Постоји ли разлика у мишљењу међу свештенством? Да ли су јој парохијани окренули леђа?

– Само два епископа Украјинске православне цркве дошла су 2018. године на такозвани „обједињавајући сабор“, услед чега је створена „ПЦУ“. Два од више од сто архијереја! Од више од дванаест хиљада свештеника, само нешто више од стотину њих прешло је у нову структуру. Мислим да ови бројеви говоре сами за себе.

У нашој Цркви не постоји универзална подршка идеји спајања са организацијом коју је озаконио Фанар. Јасно је да има случајева да наши свештеници прелазе у „ПЦУ“ због страха за своју будућност или жеље да сачувају постојеће бенефиције. Међутим, то је мали део од броја оних који настављају да служе у нашој Цркви!

Углавном губимо цркве због насилног преузимања или фалсификовања статутарних докумената заједница по принципу насилног преузимања. Ипак, наши противници углавном славе Пирову победу. На крају крајева, пошто су заузели зидове, не могу да заробе људске душе. Наши свештеници и верници, протерани из својих цркава, и даље остају верни канонима. А отете цркве нападача су једноставно празне! И зато многе одузете цркве остају затворене, или се користе као биоскопи или концертне сале. Према њиховим сопственим извештајима, „ПЦУ“ нема ни „свештенике“ ни „вернике“ да би испунила цркве.

Исто је и са монаштвом. Упечатљив пример је Кијево-Печерска лавра. Од неколико стотина монаха, само један је пристао да пређе у „ПЦУ“ и „чува“ као „епископ“ манастирске предмете одузете УПЦ. Дакле, на његовим „службама“ у Лаври често нема ни 20 људи! Док су преостали храмови наше Цркве из манастирског комплекса стално испуњене народом. И ово је добра илустрација вашег питања да ли су њени парохијани окренули леђа УПЦ.

👇

www.tgoop.com/pravblogs/2237

87 viewsedited  Nov 27 at 23:10

Митрополит запорошки Лука:
Корен свих невоља је црквени раскол

Интервју са митрополитом запорошким Луком грузијским медијима

Владико, дошла су тешка времена за Украјинску православну цркву. У данашњем православном свету управо она је та која је директно прогоњена снагом државне машине. Реците ми, молим вас, да ли је узрок томе почетак рата или постоје дубљи разлози?

– Корен свих невоља је црквени раскол. Већ неколико деценија болујемо од тога. У почетку су наше цркве заузеле снаге „Кијевске патријаршије“, на чијем је челу био Филарет Денисенко, који је имао добре везе са највишим руководством земље. Сада то раде присталице такозване „Православне цркве Украјине“, створене 2018. уз директно учешће бившег председника Петра Порошенка и Цариградске патријаршије.

Рат је само интензивирао одговарајуће процесе. На крају крајева, у ствари, притисак великих размера на нашу Цркву траје већ 10 година. И чак бих рекао да је главни фактор који је на крају довео до директног прогона УПЦ било незаконито мешање Фанара у украјинска црквена питања.

Без легализације украјинских расколника, противници канонске Цркве би заиста мало могли да ураде. И сада се на свим нивоима ПЦУ промовише као једина структура која треба да брине о украјинским православцима. Једноставно хоће да нас масовно отерају тамо. Истовремено, не остављајући прилику чак ни да останемо у сенци. На пример, у Лавову локални становници и радикали, уз подршку медија и градског већа Лавова, надгледају места на којима би верници Украјинске православне цркве могли да се окупе на молитви, због недостатка црквених просторија. Штавише, активисти спречавају локалне заједнице УПЦ протеране из цркава да закупе просторије и адаптирају их за привремене цркве.

А ово је само мали део кршења права верника наше Цркве. Прекршаји за које одговорност није толико на „ПЦУ“ колико на Цариградској патријаршији.

Реците ми, молим вас, колико је УПЦ јединствена у овој ситуацији? Постоји ли разлика у мишљењу међу свештенством? Да ли су јој парохијани окренули леђа?

– Само два епископа Украјинске православне цркве дошла су 2018. године на такозвани „обједињавајући сабор“, услед чега је створена „ПЦУ“. Два од више од сто архијереја! Од више од дванаест хиљада свештеника, само нешто више од стотину њих прешло је у нову структуру. Мислим да ови бројеви говоре сами за себе.

У нашој Цркви не постоји универзална подршка идеји спајања са организацијом коју је озаконио Фанар. Јасно је да има случајева да наши свештеници прелазе у „ПЦУ“ због страха за своју будућност или жеље да сачувају постојеће бенефиције. Међутим, то је мали део од броја оних који настављају да служе у нашој Цркви!

Углавном губимо цркве због насилног преузимања или фалсификовања статутарних докумената заједница по принципу насилног преузимања. Ипак, наши противници углавном славе Пирову победу. На крају крајева, пошто су заузели зидове, не могу да заробе људске душе. Наши свештеници и верници, протерани из својих цркава, и даље остају верни канонима. А отете цркве нападача су једноставно празне! И зато многе одузете цркве остају затворене, или се користе као биоскопи или концертне сале. Према њиховим сопственим извештајима, „ПЦУ“ нема ни „свештенике“ ни „вернике“ да би испунила цркве.

Исто је и са монаштвом. Упечатљив пример је Кијево-Печерска лавра. Од неколико стотина монаха, само један је пристао да пређе у „ПЦУ“ и „чува“ као „епископ“ манастирске предмете одузете УПЦ. Дакле, на његовим „службама“ у Лаври често нема ни 20 људи! Док су преостали храмови наше Цркве из манастирског комплекса стално испуњене народом. И ово је добра илустрација вашег питања да ли су њени парохијани окренули леђа УПЦ.

👇

BY Правблог Sr